Tokom leta besomučno čitam skandinavske krimi romane. Krvavi su i puni besmislenog nasilja, ne ostavljaju nikakav trag niti utisak ali su mi razbibriga i što je najvažnije, kod njih je uvek hladno i ti usputni opisi kako neki lik obuva zimske čizme i toplu jaknu i izlazi na hladnoću me sasvim razgale i podsete da zima srećom, dolazi. E tako mi je zalutala ova knjiga, nikako razbibriga, danima razmišljam o temama koje izvlači, čak je i sanjam. Radi se o fiktivnom društvenom uređenju gde žene sa 50 a muškarci sa 60 godina, ukoliko se ne ostvare kao roditelji ili korisni članovi društva, odlaze u banke biološkog materijala i čekaju na donacije za potrebne članove. Uvlači u svoj svet kao Kazuo Išiguro sa Never let me go, o njemu naravno detaljnije nekom drugom prilikom.
